Sposobnost, a ne pol: Da li je vojni poziv za žene?

Pitanje uključivanja žena u vojne redove jedna je od onih društvenih tema koja neprestano izaziva žestoke debate, strasti i, često, duboko ukorenjene predrasude. U srcu ovih rasprava leži sukob između tradicionalnih shvatanja o ulogama u društvu i savremene težnje ka ravnopravnosti zasnovanoj na individualnim sposobnostima. Dok jedni vide vojsku kao domen isključivo sirove fizičke snage i životinjskog nagona za preživljavanjem, drugi ističu da je savremeno ratovanje mnogo kompleksnije i da zahteva širok spektar veština gde psihička izdržljivost, strategija i intelekt mogu biti presudniji od čiste mišićne mase.

Suština vojnog poziva: Izvršni čin ili mnogo više?

Česta zabluda u javnom diskursu je redukcija vojničkog poziva na njegov krajnji, izvršni čin - borbu prsa u prsa, jurnjavu s puškama i valjanje u blatu. Ovakva slika, iako dramatična, krajnje je pojednostavljena. Savremena vojska je složen organizam koji obuhvata logistiku, komunikacije, inženjeriju, medicinu, obaveštajne poslove, upravljanje visokom tehnologijom i, naravno, borbenu spremnost. Profesionalni vojnik može biti pilot, lekar, tehničar, strateg ili stražar. Za svaku od ovih uloga potreban je specifičan skup kompetencija, a fizička snaga je samo jedna od njih, i to ne uvek najkritičnija.

Selekcija za vojnu akademiju ili profesionalnu službu vrši se na osnovu celovite procene. Kandidat mora da pokaže ne samo fizičku spremnost već i psihološku stabilnost, moralni integritet, sposobnost donošenja odluka pod pritiskom i posvećenost dužnosti. Pad na bilo kom od ovih testova može biti presudan. U tom svetlu, argument da žene generalno nisu za vojsku gubi temelj, jer se svaki kandidat, bez obzira na pol, procenjuje individualno. Problem nastaje kada se iz ličnog iskustva ili iskustva okoline - gde se možda sreću pojedinci koji nisu dorasli zadatku - donosi zaključak o celoj populaciji.

Raskorak između stereotipa i individualnih sposobnosti

Debata često zaluta u opasne vode generalizacije. Tvrdnje poput "žene su fizički slabije" ili "žene su emocionalnije" koriste se kao apsolutne istine koje diskvalifikuju ceo pol. Međutim, stvarnost je mnogo nijansiranija. Da, statistički gledano, muškarci u proseku imaju veću mišićnu masu i snagu. Međutim, žensko telo pokazuje druge vidove izdržljivosti, kao što je bolja otpornost na bol i izdržljivost u ekstremnim uslovima. Što se tiče psihičke spreme, istraživanja pokazuju da su žene često bolje u multitasking-u, strpljivije i da mogu biti hladnokrvnije u kritičnim situacijama.

Ključno je shvatiti da se unutar oba pola nalazi ogroman raspon sposobnosti. Kao što među muškarcima ima onih koji ne mogu da istrče 200 metara, tako među ženama ima pravih lavica, psihički i fizički spremnih da bez većih problema nose težak mitraljez u jurišu. Poređenje "prosečnog muškarca" sa "prosečnom ženom" u kontekstu vojske je besmisleno, jer vojska ne regrutuje "prosečne" ljude. Ona traži najsposobnije, najizdržljivije i najspremnije, bez obzira na pol. Dakle, pitanje nije da li su sve žene sposobne, već da li postoje žene koje jesu i da li im društvo omogućava da dokažu svoju vrednost na jednak način.

Istorija i savremenost: Žene u odbrani

Pogled u istoriju nedvosmisleno pokazuje da žene nisu strane ratnom pohodu. Od legendarnih amazonki do savremenih heroja, žene su se borile i gubile živote za svoje zemlje. U novijoj srpskoj istoriji, imamo primera poput Milunke Savić, najodlikovanije žene ratnica u Prvom svetskom ratu, ili partizanki koje su se borile u Narodnooslobodilačkoj borbi. Ovi primeri nisu samo anahroni kurioziteti; oni dokazuju da psihička spremnost i hrabrost ne poznaju pol.

Danas, mnoge razvijene zemlje integrišu žene u svoje oružane snage na sve nivoe. U Izraelu, gde je vojna obaveza univerzalna, žene služe u različitim rodovima, pokazujući se kao izuzetno sposobne vojnice. Kurdiske pesmerge bile su ključne u borbama protiv terorističkih grupa, pokazujući neviđenu žestinu i otpornost. Ove žene nisu bile "na broju" ili tu da se "udaju za oficire"; bile su borci na prvim linijama fronta, suočene sa najsvirepijim neprijateljem. Njihov primer ruši argument da žene po prirodi nisu za rat.

Izazovi i realnost: Srpski kontekst i univerzalni problemi

Kada se tema konkretizuje na domaće tle, rasprava često skreće ka stanju u našoj vojsci. Kritike su brojne: nizak kvalitet selekcije, političko zapošljavanje, niske plate, zastarela oprema i, kao posledica svega toga, slaba motivacija i profesionalnost. U takvom okruženju, problem nisu žene kao takve, već opšta nesposobnost sistema da privuče i zadrži najkvalitetnije kadrove, bilo muškog ili ženskog pola.

Pojavljuju se priče o ženama u uniformi koje ne mogu da nose svoju opremu ili koje se vade na ciklus da bi dobile poštedu. Iako takvi slučajevi svakako postoje i štetno utiču na ugled svih, važno je ne upasti u zamku generalizacije. Istovremeno, postoje i priče o muškarcima koji se vade na bolove u kičmi ili koji su tu samo zbog sigurne plate. Kvalitet vojnika određuje se pojedinačno, a ne grupno. Stvaranje dvostrukih aršina, bilo da se radi o smanjenim kriterijumima za žene ili o pretpostavci da su sve nesposobne, samo dodatno narušava koheziju i efikasnost vojske.

Psihološka i moralna dimenzija: Instinkt, majčinstvo i patrijarhat

Jedan od najdubljih slojeva debate tiče se psihologije i prirodnih nagona. Tvrdi se da muškarci imaju urođeni životinjski nagon za borbu i ubijanjem neprijatelja da bi preživeli. Međutim, ovaj nagon za odbranu i preživljavanje nije isključivo muški. Majčinski instinkt da se zaštiti potomstvo može biti podjednako, ako ne i moćniji, pokretač hrabrosti i žestine. Žena koja se bori za svoju decu, dom ili veru neće imati manje volje za preživljavanjem od muškarca.

Nažalost, često se dešava da se žene koje se opredmele za netipične poslove suočavaju sa omalovažavanjem i podrivanjem od strane okoline, a ponekad čak i od drugih žena. Ovakav mizoginični stav ili internalizovani patrijarhat predstavlja možda i veću prepreku od bilo kojeg fizičkog testa. Društvo kojoj je "ženi mesto u kuhinji" teško će prihvatiti ženu u uniformi kao ravnopravnog kolegu, što stvara toksičnu radnu atmosferu i otežava njen profesionalni razvoj.

Zaključak: Kvalitet iznad kvantiteta, sposobnost iznad pola

Rasprava o ženama u vojsci suštinski je rasprava o meritokratiji i pravu na izbor. Vojni poziv je specifičan, zahtevan i nosi ogromnu odgovornost. Zato u njega ne mogu svi - ni muškarci ni žene. Međutim, kriterijum za ulazak treba da bude sposobnost, zdravlje i psihofizička spremnost, a ne polni organ.

Umesto da se bavimo generalizacijama i stereotipima, trebalo bi da težimo ka stvaranju sistema u kome će oni koji mogu najviše da pruže, biti na pozicijama na kojima se bolje snalaze od drugih. Ako postoji žena koja je fizički i psihički spremnija, izdržljivija i jača od određenog muškarca, društvo treba da omogući da bude vojnik ako to želi. Istovremeno, sistem mora da bude strog i nepopustljiv za sve, garantujući da svaki pripadnik vojske, bez ikakvih povlastica, ispunjava najviše standarde.

Konačno, prava ravnopravnost ne znači forsiranje jednakog broja žena i muškaraca u svim jedinicama, već jednaku priliku za svakog pojedinca da se, na osnovu svojih talenata i zalaganja, dokazuje u profesiji koju voli. Tek kada prestanemo da vidimo pol, a počnemo da vidimo ljude i njihove sposobnosti, možemo razgovarati o pravoj efikasnosti i snazi, bilo da je reč o vojsci ili bilo kojoj drugoj sferi društvenog života.